(Русија) Након што је свршио посао за органе власти, "антифашистички" кондом марке Наши је у последњих неколико година одбачен, реформисан и замењен другим патриотским-режимским организацијама у складу са тренутним потребама руских властодржаца.
(Чланак који следи објављен је 2005. у руском журналу Автоном и не представља, нужно, и ставове читавог колектива журнала.)
Пребијање фашистичке багре је постало прилично популарна забава међу омладином различитих националности у руским градовима. Спин-доктори из Кремља су такође прочитали свој примерак Автонома и закључили да антифашизам и њима нуди одређену перспективу.
Тако је председникова омладинска организација “Идусцхие Вместе” замењена сторм троопер организацијом “Наши”, која дефинише фашизам онако како се и традиционално дефинише у Русији – сваки “издајник”, односно, свако ко не ради у интересу актуелне политичке власти је фашиста. Тренутно, то се најпре односи на све либерале и бољшевике.
Када су посланици Думе недавно одбили да потпишу споразум о границама са Естонијом, објавили су да је споразум Молотов-Рибентроп из 1939. године, о подели Европе између нацистичке Немачке и бољшевистичког СССР-а у то време био оправдан. Исто тако је либерална реторика о тржишној економији и људским правима, која је властима била занимљива почетком 90-их, сада једнака издаја колико и нож који су у “наша” леђа кукавички забили савезници 22. јуна 1941.
Либерална јавност је подигла доста буке због формирања организације Наши, али хистерични либерали не разумеју да ће Наши постојати све док је бизнис приморан да им каналише финансије. За годину или две, биће замењени неким новим срањем како би се одвукла пажња са онога што се стварно дешава у земљи.
Али морамо признати да, до тада, Наши имају неки капацитет да креирају атмосферу страха и насиља у друштву, што је већ доказано са неколико напада на опозиционе омладинске организације. Представници организације Наши најавили су да ће њихова организација решити проблем фашизма “не конфронтацијом, већ ре-едукацијом…” јер планирају да “дају деци да се баве спортом”, тако да “више неће имати времена за погроме”. И заиста, националистички покрет је сада у таквој кризи, да у последње три године није био у могућности да организује нити један велики погром у Москви без помоћи делова политичке елите – што су потврдили и потплаћени погроми након фудбалске утакмице Русија – Јапан у јуну 2003. (позната хулиганска група је пре погрома плаћена и организована како би се што лакше усвојио анти-терористички закон у Думи), и на тржници Царицино у окробру 2002. (где је погром организовала Либерално-демократска партија (ЛДП) В. Жириновског због пословних интереса). Тренутно се ове политичке проститутке националистичких кругова имају очајничку потребу за финансијама и камповима за тренинг, које им Наши могу обезбедити .
Зликовци
И није само власт та коју ових дана привлачи антифашизам. Пре неколико година један од оснивача антифашистичког и анархистичког wеб сајта “Скинхеад револуција” примио је телефонски позив од државног енергетског монопола РАО ЕЕС. “Здраво, предлажемо Вам да постанете омладинска секција СДС”. СДС (Савез десних снага) је ултра нео-либерална партија чији је незванични вођа један од архитеката шок терапије – Анатолиј Чубаис, који је у то време био на челу РАО ЕЕС и вероватно најомраженији човек у Русији. “Можемо Вам понудити много новца”. Предлог је одбијен, због разлога које овај високо рангирани функционер не може сасвим да разуме: “Не, не, не разумете, можемо Вам понудити веома много новца…”.
Позиви на сарадњу су, такође, често долазили и од опортуниста много нижег ранга, попут НВО за људска права, троцкиста, омладинских организација различитих политичких партија…најчешће је то знак да им се указала прилика да добију фондове за “антифашистичке активности”, па су им потребне и неке руке које ће за њих обавити посао. Али најчешће ова посвећеност антифашизму изненада (као што се и појави) испари, нарочито ако их је посетило 50 момака из супротног табора, наоружаних гвозденим шипкама.
Али, фашизам није супротни пол парламентарне демократије, за коју се либерали утркују – то су две стране истог новчића. Тоталитаризам и парламентарна демократија су само два различита начина управљања државом у капитализму. Са тачке гледишта капитала, оба пута имају своје добре и лоше стране. Парламентарна демократија заиста јесте спосбнија да регулише конфликте између интересних група у друштву. Најчешће су на крају сви задовољни када добију своје парче колача, што значи повећање плата и јавних трошкова, што захтева даљи економски развој који са своје стране тражи јачу експлоатацију радништва, природних ресурса, животиња и “мање развијених” земаља. Међутим, у неким тренуцима, интензивирање експлоатације досеже своје границе, и започиње економска криза.
У условима економске кризе, понекад је ефикасније пребацити се на фашизам који држави омогућује много шири спектар средстава за гушење протеста. Међутим, пошто су фашизму стално потребни унутрашњи и спољни непријатељи, он на дуже стазе води бесконачном рату и представља веома нестабилан систем. Због тога већина данашњих економских и политичких елита на свету фаворизује парламентарну демократију са неким елементима фашизма, попут “анти-терористичког” закона, складиштења биометријских података грађана, увођења видео надзора, ТВ и медија који су у потпуности концентрисани у рукама државе или великих корпорација. Али нема никакве сумње да су ове елите увек спремне да се преокрену од парламентарне демократије ка фашизму уколико је то потребно – а, у високотехнолошком друштву попут данашњег, то ће бити лакше него икада.
Стога ће фашизам увек бити елемент капитализма, нарочито у периодима економске кризе, а уништење фашизма није могуће без уништења капитализма. Управо су исти ти либерали некршећи нити један закон, под изговором “комунистичке претње” дали власт Мусолинију 1922., а Хитлеру 1933. У Итаиљи су либерали чак неко време били у влади са Мусолинијем.
У Барселони 3. маја 1937., републиканци нису успели да сломе раднике – и тамо где је полиција успела да преузме центар града, анархосиндикалисти из CNT-а и интернационалистички марксисти из POUM-а још увек су држали радничка насеља. Међутим, оно што републиканска власт није могла добити ратом, добила је политиком – под слоганом “антифашистичког јединства”, анархосиндикалисти су спустили оружје, а њихови предводници су одбацили анархистичке принципе и прикључили се влади.
Само неколико недеља након де фацто капитулације анархиста пред буржоаском демократијом, почео је лов на све непријатеље стаљинизма. Агенције за безбедност су финансиране по моделу совјетског НКВД (Народный Комиссариат Внутренних Дел), добровољачке милиције су припојене регуларној армији, а стаљиниста Листер је кренуо у обрачун са комунама у Арагону. Совјетско оружје републике није било лошије од немачког оружја фалангиста; немогуће је објаснити пораз републике само у војном контексту. Године 1939., уз бољшевичке напоре, процес стварања тоталитарне државе је завршен, а радништво није имало у плану да води рат за режим који се није много разликовао од његових непријатеља. Разлог пораза бољшевичке варијанте “антифашизма” у Немачкој и Шпанији 30их је једноставан – сувише је тешко уочити разлике између њега и самог фашизма.
Дакле, постоји много различитих врста антифашизма. Антифашизам, једино, никада не може бити “аполитичан”, јер је немогуће бити против нечега, а не бити за нешто друго. Они који не нуде ма какву реалну алтернативу фашизму, на крају се само утркују за постојећи поредак.
Наш антифашизам је свака поцепана фашистичка налепница, свака прекречена свастика или “келтски крст”, свака разбијена нацистичка њушка. Он је антоним хијерархије, антоним свега што нацизам и капитализам представљају, антноним ма каквих наређења. Он је љубав, у борби против мржње. Он није авангарда најјачих бораца, јер храброст није исто што и свест. Он не игра по правилима, јер по њима не играју ни убице шестогодишњег детета. Не постоји централна команда – само солидарност. Наш антифашизам не треба финансије од либерала, нити помоћ од бољшевика или мафије – ништа од њих не тражимо, јер ми не живимо за власт, већ за слободу.
Путин187
(Напомена: Иако је данас уобичајено да се бољшевизам везује за стаљинистички режим, бољшевици (или бољшевисти) су представљали фракцију у Руској социјалдемократској партији, касније организовану у посебну партију, која је под вођством В.И. Лењина 1917. преузела народну револуцију и освојила власт, етатизовала совјете, гушила свако одступање од партијске линије и створила државну бирократију и друштвене односе који су омогућили и Стаљинов успон.)
Srodne teme: